poezijA kao pitanje intimE

intervju sa Zlatkom Stevanovićem

Zlatko Stevanović, profesor književnosti i muzičar, objavio je svoju prvu zbirku poezije, Dnevnik u osam, ove godine u izdavačkoj kući Darma Books. Razgovarali smo sa njim o promenama u poeziji, o značaju interneta, o formiranju sopstvenog izraza i svesti o socijalnom angažmanu pri pisanju.

Ako uzmemo u obzir da je poezija u različitim vremenima i kulturama menjala svoj status i funkciju, kako bi protumačio njen status u savremenom društvu?

Poezija je tokom vremena menjala svoj značaj u pogledu kniževnog kanona, ali je vremenom i sam kanon doveden u pitanje, što je i dobro, pa su danas svi žanrovi i forme prepušetni čistoj čitalačkoj recepciji.

Načelno, moglo bi se reći da je čitalačka publika našeg vremena više sklona proznoj formi, ali to ne znači mnogo šta. Poezija uvek pronalazi svoje odgovore na različite društvene dinamike, i ako to nije primećeno u sadašnjem trenutku, biće u nekom drugom. Njena osnovna odlika, da se u malo reči kaže mnogo toga, i to onog esencijalnog, ostala je takva kakva jeste. Oni koji imaju potrebu da na takav način uživaju u književnoj misli, iznova će joj se vraćati i tragati za novim imenima na pesničkoj sceni.

Posmatrajući celinu evropske tradicije i književnog kanona, čini se da je poezija tokom dvadesetog veka doživela radikalne promene. Kako doživljavaš te promene u poeziji?

XX vek je bio subverzivan na svakom planu, najpre na društvenom, a zatim i na umetničkom. To je vreme rušenja starih sistema i kanona, kada u književnosti granica između rodova i vrsta postaje manje jasna, što je izrodilo i slobodni stih. U međuratnoj književnosti uveliko su postavljeni temelji i današnje, savremene poetske scene. Naravno, to ne važi uvek i za sve autore, pojedinci se i danas bez opterećenja okreću nekim ranijim epohama tražeći u njima inspiraciju, dok drugi smatraju da je poezija neprikidno istraživanje strukture jezika i eksperiment sa istim. Rekao bih da i jedan i drugi pristup u pojedinim fazama stvaranja mogu poslužiti kao dobar oslonac, polazna tačka, ali isto tako mogu pesnika podjednako i da udalje od onog što bi moglo biti suštinsko, a samim tim i autentično u njegovom ličnom izrazu. Nakon postmoderne i neoavangarde, došli smo do trenutka kada shvatamo da je i odbacivanje tradicije takođe neka tradicija, dok bi danas pisanje pesme u vezanom stihu ponovo mogao biti subverzivan čin. Zato smatram da je ponekad i suvišno promišljanje sopstvene pozicije u kanonu, ili pak u nastojanju da se taj kanon dalje dezintegriše. Pesnik treba stvaranju da pristupi više intuitivno, jer će takav izraz biti iskreniji. To je barem ono što ja najviše cenim u poeziji.

Imajući u vidu da ti svoju poeziju povremeno objavljuješ na fejsbuku, kakav je tvoj utisak o razlici između pesama na društvenim mrežama i pesama objavljenih u vidu knjige? Koje su prednosti jednog, a koje drugog medija?

Mislim da pitanje elektronskog medija ne bi trebalo da povlači za sobom i pitanje književnog izraza, ali ponekad zaista jeste tako. Internet je jedna od najznačajnijih tekovina civilizacije, ali kao i svaka tekovina, on ima svoje lice i naličje. Velika količina informacija kojom smo zasuti na društvenim mrežama mogu dovesti često do prezasićenja, pa tako možemo uhvatiti sebe da nemamo dovoljno volje za neki konkretan sadržaj, već nam je lakše da budemo samo posmatrači, tj. oni koji ’skroluju’ sadržaj. Zato su poslednjih godina na društvenim mrežama veliku popularnost stekli ’mimovi’ koji predstavljaju kombinaciju vizuelnog i verbalnog izraza, kako bi se u krajnje svedenoj formi prenela neka poruka, često i subverzivna. Mene je tu nešto neodoljivo podsetilo na poeziju, barem na onu njenu odliku koju sam pomenuo i koju sam najviše cenim, da u malo reči može da kaže puno toga. Zato mislim i da kroz elektronsku formu dolazi novo vreme za poeziju i da pesnici to mogu da iskoriste kako bi došli do šire publike. S druge strane, knjiga kao medij je nezamenjiva i verujem da će uvek postojati potreba za štampanim oblikom, vreme će samo pokazati u kojoj meri.

Čini se da postoji nekakav specifičan ritam u tvojim stihovima, povezan sa osećajem toka svakodnevice koji tvoja poezija izražava – da li si osmišljavao taj ton ili je on spontano stvoren, i čime sve misliš da je određen?

Poetika moje nedavno objavljene zbirke ujedno je i poetika koja mene kao autora u poslednje vreme definiše. Drugim rečima, ako među pesmama postoji izvesna povezanost na planu atmosfere, slikovitosti ili ritma, to je zato što su te pesme nastale u okviru jednog dominantnog poetskog kadra. On je nešto kao prizma, ili svojevrsni prozor kroz koji se gleda na svet. Mislim da svaki pesnik od jedne do druge svoje faze ima tu neku dominantnu ideju ili emociju koju kada oseti da je ispevao, prelazi na neku drugu. Dnevnik u osam odiše ritmom svakodnevice jer polazna tačka mnogih pesama i jeste bio neki detalj iz predmetnog sveta, ali često bi se nakon njega misao otisnula i na neku sasvim drugu stranu. To je zapravo poetska tehnika koju sam osećao najprirodnijom u skladu sa svojim trenutnim senzibilitetom, u vreme kada je zbirka nastajala. Da li će se to preneti u izvesnoj meri i na naredni rukopis, ili će sve otići na neku sasvim drugu stranu, nisam još uvek siguran. Mislim da u tome i jeste najveća čar stvaranja.

Dok si pisao zbirku, da li si imao osećaj da kreiraš jednu celinu, ili je uopšte celina zbirke naknadno nastala? Misliš li da je jednostavnije ’pisati zbirku’ ili ’pisati pesmu’?

U toku pisanja pesama koje su ušle u ovu zbirku imao sam izvestan osećaj da one pripadaju jednoj većoj celini, ali nisam se mnogo opterećivao njihovom budućom ulogom u okviru te celine. Jednostavno sam pisao dok nisam osetio da bi se sve to nekako moglo zaokružiti. Ponekad je potrebno vreme, da rukopis odleži… Kao čitalac volim i konceptualne zbirke, ali kao autor ipak nisam pristalica čvrstog koncepta koji je nadređen pesmama kao pojedinačnim delima. Više volim kada je svaka pesma delo za sebe, svojevrsni mikrosvet, a da konceptualna veza među njima na nivou zbirke dođe nekako spontano, nenametljivo.

Pojedine pesme iz zbirke, poput Na pokretnoj traci, CV, i Rubrike sugestivne su u kontekstu određenih razmišljanja o kapitalizmu. Reci nam nešto o socijalnom angažmanu tvoje poezije.

Promišljanje društvenog sistema u kojem mi kao pojedinci živimo, barem u umetnosti, za mene nije toliko stvar socijalnog angažmana, koliko socijalne osetljivosti. To ponovo otvara pitanje poetskog kadra koji sam pomenuo. Pesnik može svet oko sebe promatrati iz različitih perspektiva, koje uključuju ili ne uključuju pitanje celine čiji smo deo. To dalje poteže i pitanja odnosa moći u svetu, klasnih razlika ili socijalne nepravde, koja kao konstante prate društvo manje-više od njegovog nastanka. Najviše što pesnik u tom pogledu može da ponudi je promišljanje svih ovih pitanja iz lične pozicije, ne bežeći od svoje subjektivnosti kroz koju se, kao kroz prizmu, nužno prelama i slika spoljašnjeg sveta. Za mene je pitanje poezije zapravo pitanje intime, a ako lični dnevnik može imati neke veze sa onim na nacionalnoj frekvenciji, to je razlog više da pesnik pokaže kako se u njemu kao pojedincu reflektuje celina kojoj pripada. Sve ostalo je na čitaocu, da li će ta socijalna osetljivost biti povod i za socijalni angažman, ili ne, zavisi najviše od njegovog senzibiliteta.

Pored poezije, interesuje te muzika: sviraš u bendu za koji pišeš i tekstove. Koliko se razlikuje pisanje tekstova za bend od pisanja pesama?

Muzika je druga, ili prva moja velika strast, još uvek mi je teško da se opredelim. Tokom godina menjao sam nekako uporedo pristup i muzici i književnosti. U jednoj od prethodnih faza, svirao sam gitaru i pisao tekstove za bend Oko Alefa. Ta muzika je žanrovski pripadala alternativnom roku u kojem tekstovi pesama često imaju istaknuto mesto, pa mi je bio izazov da napravim dobar spoj zvučanja i značenja, što je donekle slično izazovima vezanog stiha. U međuvremenu, sve više je počeo da me privlači instrumentalni džez. Nekako sam se vrlo lako odrekao pisanja stihova za muziku i razdvojio književnost od muzike, barem u njihovom direktnom spoju. Melodijom i ritmom slobodnog stiha bavim se jednako kao i sugestivnim značenjima i osećanjima koja u slušaocu može da probudi instrumentalna muzika. Čini mi se da je to esencija muzike kao umetnosti, da čistim zvukom deluje jednako sugestivno kao i reč ili slika.

Koje bi umetničke uticaje izdvojio kao važne za svoje pisanje, i za pisanje Dnevnika u osam?

Bliska su mi dela lirsko-meditativne proze i narativne poezije u kojima sam nalazio atmosferu i osećajnost koja mi prija. Od starijih pesničkih uzora morao bih svakako pomenuti Ljubomira Simovića i Rejmonda Karvera. Kada je u pitanju savremena pesnička scena, uvek volim da se vratim pesmama Uroša Kotlajića, Gorana Korunovića i Petra Matovića.

Kojim stihom iz Dnevnika u osam bi hteo da završimo ovaj intervju?

…želeo bih

uvažena družino

samo jednu noć dubokog sna

sutra ćemo nazdraviti

vremenu u koje ne verujemo.

 

 

 

• Pitanja: Maša Tomanović i Nađa Parandilović